Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja roditelja nestalih beba bio je gost Espreso intervjua
- Zakon koji sam pocepao u Skupštini je Zakon koji je donesen na osnovu presude Zorici Jovanović protiv Republike Srbije iz Strazbura, koji ne podrazumeva istragu, ni krivičnu odgovornost. Kada sam video radni oblik tog Zakona nazvao sam ga prani nonsens.
Ovde se sada postavlja jedno drugo pitanje, a to je šta su roditelji tražili proteklih godina? Pre svega, reako sam to u Skupštini, tražio sam da se vidim sa ministrima i da razgovaramo o trgovini decom. To je ključni problem! Nijedan ministar se nije odazvao tom pozivu, niti je seo sa ljudima iz Udruženja, kako bismo razgovarali o tzv. bebi trafikingu.
U celoj ovoj priči nameće se jedna ozbiljna tema, a to je da je država namerno napravila ovaj Zakon koji nema istragu, nema krivičnu odgovornost, a oglušila se i na naše zahteve, a to je da tražimo zakon koji bi podrazumevao i istragu i krivičnu odgovornost, koji bi trebao da bude drugačiji leks specijalis od ovog.
Proteklih pet godina ministarstva i nadležne ustanove su ćutale, nisu želele da nas prime na sastanak. Revolt i bes prema tome pokazao sam cepajući predlog Zakona u Skupštini. Ne želim da dozvolim da nas neko pravi budalama, da nam državni sekretar Ministarstva odbrane, gospodin Backović kaže da je to urađeno na najprofesionalnije. Pri tom, u tom predlogu Zakona ima mnogo grešaka. Postoje i neke stvari koje ne bi mogle da se sprovedu u delo, kao što je bio jedan od članova zakona bio da su obučene specijalne jedinice policije, te da vi u jednom momentu zapravo ne znate genezu krađe bebe, jer je to vezano za četiri ministarstva. Ovo je nešto o čemu će savremena kriminologija, forenzika pisati knjige. U Zakonu postoje još neke stvari koje ne bi mogle da se sprovedu u delo, jer niko od nadležnih nije seo sa nama roditeljima iz Udruženja da razgovara o tome.
Možete li ipak da nam navedete dve, tri najproblematičnije stavke iz vaše perspektive u predlogu zakona?
- Najproblematičnije je to što u jednom članu zakona piše to da ako sudija bude video da postoje elementi krivičnog dela, da će se podneti krivična prijava protiv određenih ustanova. To je jedna stvar. Druga stvar. U sledećem imate stav da će se tim doneti rešenje da li je dete živo ili mrtvo ili će se doneti status deteta u kome se ne zna da li je dete mrtvo ili živo ili će se doneti status deteta u kome se ne zna da li je dete živo ili mrtvo. Svi mi smo se pobunili po pitanju toga. Smatramo da je to budalaština. Imate dokumenta pred sobom, a imamo taj nonsens da nema istrage. Ovaj Zakon pre svega ide na parnični, odnosno vanparnični postupak gde će samo obeštećenje biti u pitanju.
S druge strane imate zakon koji ne predviđa istragu, a zapravo bi trebalo da se dobije rešenje o tome da li je vaše dete živo ili mrtvo. Da biste uzeli dokumenta pojedinačno od svakog roditelja morate da izvršite određenu istražnu radnju da biste došli do toga da vidite da li je to dete živo ili mrtvo. Pri tom imate varijante u zavisnosti od slučaja do slučaja u kojima imate potvrdu o smrti, a nema tela deteta, imate situaciju u kojoj imate potvrdu smrti i gde je dete sahranjeno. U tom slučaju trebala bi da se vrši istraga i ekskuminacija tela, da se redi DNK i da se vidi da li je to dete njihovo itd. Mogao bih sat i po vremena da govorim samo o zakonu.
Ovaj predlog Zakona trebao bi da bude predlog za Zakon koji ništa neće da sredi, jer ne postoji ni plan da se nešto sredi, jer ustanove ovde jednostavno ne postoje da bi rešile, nego da bi zataškale problem. Ovaj Zakon je amortizacija nekoliko krivičnih dela. Zašto to tako kažem? Kada uzmete dokumentaciju iz bolnice, matične službe, kada uzmete dokumentaciju iz Zavoda za patologiju i histopatologiju medicinskog fakulteta, videćete da svaka ta ustanova koja ima veze sa različitim ministarstvima nosi problem kršenja krivičnih dela iz njihovih zakona.
Ako ćemo da se bavimo problemom zdravstvenih ustanova, tu imate dva zakona, gde u svakom zakonu ima nekoliko prekršenih krivičnih dela. Dakle, oni vrlo dobro znaju da kada bi se krenulo u istragu, da bi nastao opšti haos i po bolnicama i po matičnim službama itd. Zato je ovaj Zakon jedan levak, jedan filter koji bi trebao sva ta krivična dela da pretoči u jedno krivično delo.
Da li ipak, sa druge strane, može da se gleda kao pomak to što Republika Srbija radi na tome da uspostavi jedan ovakav Zakon?
- Ovo nije pomak iz jednog prostog razloga što je dat Zakon koji nema veze sa ukradenim bebama. To su dve stvari koje javnost često meša. Mi Udruženja, videćete u nazivu svih udruženja, stoji Udruženje roditelja nestalih beba, pa da li je Vojvodine, Srbije, Beograda itd. naša imena nisu Udruženje za sprovođenje presude Zorice Jovanović. Problem je u tome što ovaj Zakon nema veze sa trgovinombebama i nema veze sa trgovinom ljudima, a to je poenta cele ove priče. Zakon je, isključivo, donesen na osnovu preporuke Saveta ministara Evrope, odnosno Strazbura na osnovu presude Zorice Jovanović protiv Republike Srbije, gde se Ssrbiji nalaže da mora da donese zakon da se tim ljudima plati obeštećenje, zato što Republika Srbija nije dala adekvatan odgovor o sudbini njihovog deteta.
Razgovaramo o dve različite stvari. Sudbina mog deteta, nije isto što i istraga o trgovini decom. Mi ovde pričamo o jednom globalnom nivou. Ovde se radi o problemu trgovine decom i nelegalnom i protivustavnog kršenja zakona o porodici, o pravu na život, o pravu na porodicu, gde se lažira smrt novorođenčeta, koje se naravno šalje u dalji trafiking. To je problem!
Zamerio sam i to što se Zakon zove o statusu bebe, novorođenčeta i sl. što zapravo nema veze sa novorođenim bebama. Taj Zakon je donesen samo da bi se roditeljima platilo obeštećenje roditeljima, zato što Republika Srbija nije dala adekvatan odgovor o sudbini, odnosno o statusu da li je živo ili mrtvo, pa tek kasnije da uđemo u neku dublju istrago - koje su sve institucije, koja su sve lica umešana u taj kriminal.
S tim u vezi, čini mi se adekvatnim da vam postavim sledee pitanje: Da li po vašem mišljenju novac može da nadoknadi nestalu decu? Kako će Republika Srbija da postupa ukoliko oštećeni roditelji odbiju da budu obeštećeni novcem?
- Ako jednom lošom dijagnozom ubijete jedno dete. Da li mislite da postoji bilo kakava mogućnost nadoknade? Da li neko duševni bol može da nadomesti? Naravno da ne može! Razgovaramo o problemu trgovine decom, gde je neko u bolnici lažirao smrt vašeg deteta i rekao vam da je vaše dete umrlo., a na kraju vi dođete do dokumenata koji ukazuju da je to dete negde živo, odnosno da postoji mogućnost da je to dete negde živo.
Imamo dva grada, za poslednjih 60 godina, koja su nestala iz srpskih porodilišta. Ako ćete vi da donesete takav Zakon koji nama neće omogućiti istragu, onda je vrlo jasno da država ne želi da se bavi ovim problemom. U ovom slučau su zakazale sve institucije.
Koliko dugo ste vi u ovoj priči i ko je idejni tvorac Udruženja nestalih beba?
- U ovoj priči sam od 2003. godine, kada je moj sin ukraden iz Narodnog fronta. Idejni tvorac, ako to tako može da se nazove, Udruženja nestalih beba sam lično ja, ma da u javnosti ne volim da govorim o tome.
Moja ideja je bila da se napravi organizacija koja će biti registrovana u Agenciji za privredne registre i kojoj će Republika Srbija dozvoliti rad i da se kao takva bavi problemom nestalih beba. U osnivanje uključilo se mnogo porodica.
Ranije je sve ovo bila ozbiljna tabu tema. Neke majke su ranije pravljene budalama, smatrane su ludim... Uspeo sam svojim Udruženjem i zajedno sa mojim kolegama da doprinesem da sve to izađe na videlo, naravno sa dokumentacijom, DNK analizama i drugim relevantnim dokumentima. Napravio sam celu genezu krađe beba, možda i prvi u zemlji, jer sam se samo time bavio svih ovih godina. Postavio sam liniju, linkovao sam ustanove, bilo da je u pitanju bolnica, matična služba, groblje, bilo da je to Institut za patologiju, Centar za socijalni rad koji su glavne karike u lancu krađe beba. Mislim da sam dosta doprineo time, da sprečim sve ovo što se dešava.
Jedino smo udruženje u istoriji srpskog naroda koje je primljeno u Ujedinjene nacije u Njujorku, gde sam ja delegirao sa kolegama i gde sam održao određenu prezentaciju predsedniku Komiteta za ljudska prava. To je bilo jako malo propraćeno, nakon što sam se vratio iz Njujorka.
Napravili smo ozbiljan temelj za bavljenje ovom temom i dali smo najrelevantnije, najtačnije informacije na ovu temu - trgovina decom se i dalje dešava u Republici Srbiji.
Koja je vaša priča? Rekli ste da vam je sin ukraden iz bolnice "Narodni front" . Koje godine se to dogodilo?
- 2003. godine proglašen je preminulim u bolnici "Narodni front". Svi mi koji dođemo u takvu situaciju prvih godinu, dve dana smo u šoku. Nakon toga počinju da se javljaju neke sumnje u zavisnosti od slučaja do slučaja. Posle pet, šest godina tražio sam iz matične službe bolnice dokumenta i uvideo mnoge nepravilnosti. Ova moja borba pokazala se kao ispravna, išao sam dobrim putem, jer je moje dete obdukovano. Eto još jedan primer toga šta se dešava sa preminulim bebama. Ne postoji nikakva utvrđena procedura za ovakve slučajeve.
Kada dete premine u bolnici, bolnica daje dete na obdukciju. U mom slučaju, moje dete je obdukovano, imam rezultate obdukcije, ali deteta nema na groblju. Kada malo dublje uđete u zakone Republike Srbije, konkretno u Zakon o sahranjivanju iz domena zdravstva, videćete da tu mnogo stvari fali. Mi u Srbiji nemamo pravne norme po kojima se postupa sa preminulim bebama. To je jedan ozbiljan problem na koji sam mnogo puta skrenuo pažnju.
Dalje, u mom slučaju, kada sam zatražio dokumenta iz bolnice, dobio sam ih, kada sam tražio dokumenta sa obdukcije, dobio sam ih. Ali, pet godina pokušavam i uspeo sam pre dva meseca da dobijem zvaničan dokument, čime sam čak bez DNK analize potvrdio da moje dete jeste ukradeno. Dobio sam od dekana Medicinskog fakulteta, gospodina Lalića, da je izvršena obdukcija na Institutu za patologiju i histopatologiju, ali da ne znaju kakva je sudbina tela deteta.
Institut je izvršio obdukciju, ali nema tela deteta. To je ozbiljan problem i zbog toga ćemo se videti na sudu! Sledeći korak je groblje, gde vozilo JKP treba da preuzme to detete i da ga odveze do grobnog mesta, gde treba da bude sahranjeno... Postavlja se pitanje, to je nova dimenzija bejbi trafikinga, gde je telo mog deteta?
Prema pravnicima i advokatima u ovom slučaju nanesen je težak duševni bol. Jer se radi o ozbiljnom etičkom problemu. Šta su lekari uradili sa telom, mogli su da ga bace u smeće u wc šolju ili u krajnjem slučaju mogli su da naprave sapun od njega. Izvinjavam se što ovako brutalno govorim, ali prosto nemam ideju. Zbog toga ćemo se naći na sudu, jer ovakvi slučajevi i slični slučajevi su svakodnevica u mojoj kancelariji.
Ljudi vole da veruju ili veruju u to da je krađa beba prestala '90-tih godina. Međutim, iz vašeg slučaja vidimo da se to i dalje dešava. Znate li koji je poslednji slučaj zabeležen u Srbiji?
- Poslednji slučaj sam primio pre tri meseca, što je poslednja prijava sumnje da se radi o ukradenom detetu. Kada je u pitanju kriminalno delo, ono se odmah po događaju prijavljuje, no kada je u pitanju krađa beba ljudima to mora da se slegne, godinu, dve, tri... Obzirom da smo mi dosta doprineli tome da se za ovo čuje u medijima i da ljudima blinkne u glavi kada im se kaže da im je dete umrlo, da traže dete na uvid, da traže dokumentaciju. Dešava se kod malog broja ljudi, koji ima određenu sumnju i kada ne mogu da dobiju određena dokumenta pozivaju nas i mi beležimo na osnovu njihove priča, njihovih izjava to kao još jedan slučaj.
Moramo da znamo da se ovde radi o međunarodnom lancu trgovine decom, koji nikada nije stao, čak od posle Drugog svetskog rata nikada nije stao i najplaćeniji je.
Jedno službeno lice, sa kojim sam razgovarao u mojoj istrazi, reklo mi je da ćemo pre da srušimo narko-kartel nego bebi mafiju. Konzument je samo jedan i uzeće kokain, heroin, marihuanu, a kada su u pitanju deca, kada su u pitanju živa bića širok je dijaazam mogućnosti za eksploataciju. Da li će oni iću u pedofilske porodice, da li će ići za prodaju organa, za ispitivanje? Danas postoje ozbiljne sumnje i dokazi da su na klinikama u Beogradu rađeda ispitivanja na deci koja su prethodno proglašena preminulim.
Nije, dakle, u pitanju samo trgovina dece preko Centara za socijalni rad. Deca su se ovde koristila i za druge stvari. S druge strane farmaceutska mafija uvek pravi neke nove lekove koji moraju da se ispituju, pa im miševi i pacovi više nisu zanimljivi, sada su verovatno zanimljiva ljudska bića.
Ponavljam, međunarodni lanac trgovine decom nije stao, nikada nije stajao i nikada neće stati dok nešto ne uradimo u našoj zemlji da se to preseče i da se naša deca više ne eksploatišu na taj način.
Zna li se tačan broj ukradenih beba?
- Nikada se neđe saznati tačan broj ukradenih beba zato što su mnoga dokumenta uništena. Možda za nekih 50, 100 godina bude moguće saznati tak broj ako bude postojala neka ekipa ili neko određeno telo u Vladi Republike Srbije koje će se isključivo time baviti.
Po mojim saznanjima, koja su nekih 80 odsto tačna, nestala su dva grada poput Mladenovca u poslednjih 40 godina. To potkrepljujem papirologijom koja ukazuje na to da je vozilo JKP, koje kupi preminule bebe od petka do petka, znalo da ima upisano 12 beba u toku jedne nedelje samo iz Višegradske. Istragom smo došli do podatka da su samo dve zaista umrle.
Bolnica krije smenske sveske, odnosno ko je od lekara kada radio.
Zalažemo se da se uspostave nove procedure, kao što je procedura postupanja sa preminulim bebama.
Postoje li pozitivne strane ove borbe, odnosno da li postoje one majke koje su uspele da pronađu svoju decu i šta se u tom trenutku dešava? Da li se majke susretnu sa tom decom, kako izgledaju ti susreti?
- Mi kao Udruženje imamo preko 80 DNK analiza. Bio sam samo na dva susreta i nikada više nisam išao. Prosto to čovek emotivno i psihički ne može da izdrži.
Takođe, mimo udruženja ima mnogo nađene dece. Mimo udruženja ima mnogo DNK analiza.
Jule 
